Kuba. Davno željena destinacija. Zahvaljujući radu u Americi, prilika da je posetim mi se ukazala mnogo ranije nego što sam očekivala. Iz Portorika, preko Paname, najmanjim avionom kojim sam ikada letela, stižemo na ostrvo gde je vreme stalo.

Skoro je Amerikancima ukinuta zabrana posete Kubi (i dalje nije dozvoljeno da idu samo turistički), pa se povratni letovi iz Njujorka ili Majamija mogu naći već za 100 evra. Ko ima američku vizu, ovo je odlična opcija za povoljnu kartu iz Srbije i okolnih zemalja, jer je sada i do Amerike moguće doći za manje od 400 evra. Druga opcija bi bila neki low cost do Nemačke ili zemalja severne Evrope, pa odatle gledati direktne letove za Kubu. Uz malo istraživanja i fleksibilnosti, karta za Kubu ne bi trebalo da bude više od 500 evra. Zbog dobrih odnosa čelnika nekadašnje Jugoslavije i Fidela Kastra, Kuba je još jedna na listi zemalja za koju građanima Srbije nije potrebna viza.

Avion  kojim smo doleteli, sa dva sedišta u redu, doživljavam kao mašinu za putovanje kroz vreme. Slećemo na Hoze Marti aerodrom i eto nas u ranim osamdesetim. Prvo palim wifi na telefonu, da bih se javila svojima. Mislim se, ovde interneta sigurno mora biti, ali mreže ni u najavi. Na aerodromu svega par prodavnica i posle pasoške kontrole dve trake za uzimanje prtljaga. Iznenadio me je veliki broj žena koje rade na aerodromu, deluje mi kao da ih je mnogo više nego muškaraca. Još čudnije mi je njihovo odevanje- sve nose suknje koje jedva prekrivaju zadnjicu i čipkane čarape raznih dezena. U našoj zemlji bi se to čak i smatralo neprimerenim jednoj državnoj poziciji.

Penjemo se na sprat u potrazi za taksijem i menjačnicom. Na Kubi postoje dve valute. Prva i ona koju više koriste turisti je CUC- Cuban Convertible Currency(1 CUC-0.9 EUR). Druga je Kubanski pezos CUP koju koriste lokalci i njegova vrednost je 25 puta manja. Obavezno ponesite gotovinu jer su kartice skoro beskorisne ovde. Bankomati su retkost i obično su velike gužve. Bolje je nositi evre nego dolare jer za Američki dolar postoji dodatna taksa od 10%.

 Za 30 CUC-a stižemo do naše ,,case’’ koju smo rezervisale preko booking-a. Iako je bio mrak dok smo se vozile do centra Havane, vidim da smo imale sreće što smo bile u iole modernom autu. Zaista voze automobile stare 50-60 godina.

Bez navigacije, samo sa imenom ulice naš fini taksista nas ostavlja na pravu adresu. Zvonimo i vrata nam otvara gazdarica, već u spavaćići, koja nas upućuje do sobe. Sporazumevamo se na mešavini španskog i engleskog. Smeštaj je vrlo skroman, ali čist i što je najbitnije naša soba ima klimu. Mnogo smo gladne, ali otvorene prodavnice ni na vidiku. Iako smo bili skoro u samom centru Havane, kraj mi se nije činio sigurnim za dve devojke u pola noći. Ipak, morale smo pronaći makar kiosk gde bismo kupile vodu, a moja drugarica je ostala bez cigara, pa je i to bio razlog za hitno napuštanje smeštaja. Dolazimo do male radnje u sklopu neke stare kuće i posle par minuta čekanja kupujemo ono po šta smo došle. Cene u ovakvim lokalnim prodavnicama su smešne, flašica vode je manje od 10 euro centi, dok su lokalne cigare oko 50 euro centi. Već je bilo kasno, a mi premorene, pa nam ovo veče ništa osim kreveta nije bilo na umu.

Drugi dan krećemo ka centru, staroj Havani. Havana se lako obilazi peške, samo je prevruće pa je teško šetati, barem u periodu kada smo mi bile (Septembar). U potrazi za doručkom ulazimo u prvi tržni centar. Tržni centri su kao naše robne kuće koje je odavno pojelo vreme. U holu su autići na žetone i štandovi sa hranom. Nema Meka, Burger Kinga ili sličnih restorana brze hrane. Nema ni klime. Ljudi su sporiji, strpljivo čekaju red u pekari.

Njihove prodavnice su kao naše u doba sankcija. Poluprazni rafovi, bez velikog izbora. Sve je domaće i vrlo povoljno. Ako i nađete da se negde prodaju uvezeni proizvodi, budite spremni da platite i 10 puta veću cenu. (Garnier šampon-10 evra, velika Milka čokolada 15 evra...).

Plate su vrlo niske, lekar zaradjuje tek oko 60-70 evra mesečno. Država im daje stan, besplatno školstvo i zdravstvo. Struja i ostali troškovi su par evra, ali stekla sam osećaj da su gladni. Iako dobijaju mesečne bonove koji im omogućavaju neke namirnice besplatno, to nije dovoljno. Kilogram piletine je i dalje 4-5 evra. Jeftinija hrana je nekvalitetna, a za bolje nemaju.  Doručak im se svodi na parče salame i sira između suvog hleba.

Jedino što mi se dopalo u pogledu ishrane je dostupnost raznog egzotičnog voća, pa smo uz doručak obavezno pile i sveže cedjene sokove koje smo kupovale ili na ulici ili u imrovizovanim pekarama u sklopu kuće. Obavezno ,,s nogu’’ popiju i kaficu od 5 euro centi.

Pošto nismo promenile sav novac na aerodromu, u potrazi za boljim kursom ulazimo u banku. Radnice sede za kompjuterima kakav je bio moj prvi još 2000. Godine. Iako je napolju preko 30 stepeni, ništa ne rashlađuje prostor ovako bitne institucije osim par ventilatora. Sonja i ja se preznojavamo u letnjim haljinama, a oni  u punoj radnoj opremi ne reaguju. Valjda se telo vremenom navikne na ovakve uslove.

Iako smo se topile, šetale smo mnogo i svuda. Nismo obilazile klasične turističke atrakcije, želele smo smo da osetimo pravi duh Kube. Jeli smo gde i oni jedu. Vozile se kroz uske, prljave ulice biciklo taksijem. Za manje od 5 evra smo njime obišle ceo grad. Zgrade su oronule, ali obojene svim bojama.

Prošle smo pored mesara na otvorenom i mnogo puta se zapitale kako se meso ne pokvari na 35 stepeni.

Videle decu koja trčkaraju ispred svojih ulaza, ljude koji  sede na pragu, razgovaraju ili igraju šah. Videle školarce i školarke. Srednjoškolke u suknjicama koje otkrivaju više nego što skrivaju i čarapama preko kolena. Šetale smo Malekonom, delu grada kod mora, gde se studenti druže, čitaju knjige ili odmaraju. Niko ne žuri.

Ovde sam shvatila koliko su neke nama sasvim obične stvari zapravo luksuz. Nigde ne postoji besplatan internet. Kupuju se karice sa kodom (1 sat-1 CUC) i samo na određenim mestima (parkovima, hotelima..) je moguće imati pristup mreži. Čudno je što ljudi idu ulicom ili se voze prevozom, a ne gledaju u telefone. Kada smo pitale gde su parkovi sa internetom, odgovorili su nam- primetićete. Zaista je bilo tako, odjednom kao da smo se vratile u moderno doba. Klupe pune ljudi koji bulje i tipkaju, samo mnogo kraće nego mi. Osetila sam da smo mi njima veća atrakcija nego oni nama. Najnoviji telefoni, kamere, poslednja moda. Kupali su nas pogledima.

Pre dolaska na Kubu sam mislila da su oldtajmeri samo marketinški trik, da se privuku turisti. Nažalost, shvatamo da je ovde nemoguće raditi običan posao i voziti auto koji nije stariji od 30 godina. Svi automobili su ovde 4-5 puta skuplji i kada se pogleda njihova plata, računica je jasna. Da bi stekli dodatni dinar i namamili turiste, dosetili su se da ih boje u rozo, plavo, ljubičasto, zeleno...

Moguće je iznajmiti oldtajmer sa ili bez vozača po ceni od 30-50 CUC-a.

Bez najave, nebo se otvorilo. Nije nam smetalo jer smo samo čekale da se osvežimo.

Kada smo videle da ne staje, ušle smo u prvi lokal, improvizovani kozmetički salon. Sa jedne strane momak na frizerskoj stolici dobija čiroki frizuru, a sa druge se devojka divi svojim novim plastičnim noktima. Koliko god da su siromašni, vole da su sredjeni i moderni.

Kada se kiša malo smirila nastavljamo dalje i ulazimo u restorančić Notredam. Dočekuje nas vlasnik, Tomi i njegove dve čivave. Toni je čovek u kasnim pedesetim godinama, obučen u  bordo haljinu od debljeg materijala protkanog zlatnim nitima. Zidovi restorana su puni keramičkih tanjira i slika.

Baš kroz skeniranje njegovih zidova saznajem više o Tonijevom životu. On je pripadnik LGBT populacije koji se dugo bori sa sidom. Bivši je baletan i o njemu je snimljen i film.

Za malim barom na spratu restorana smo popile i najbolji mohito i probale pravu kubansku cigaru.

U želji da malo više saznamo o kubanskoj istoriji i zašto su toliko drugačiji od ostatka sveta, treći dan u Havani krećemo ka Muzeju revolucije. Ispred nas zaustavlja žena srednjih godina, sa maramom na glavi i braunilom u ruci, bez obrva, svi znaci da je ozbiljno bolesna. Kreće da nam priča kako se u blizini održava festival salse i kako može da nam pokaže gde da kupimo najjeftinije cigare i suvenire. Deluje pouzdano, pa krećemo za njom. Na kraju našeg malog razgledanja govori nam kako joj treba novac za kupovinu mleka za dete. Tada već shvatamo da je u pitanju prevara, ali ipak odlučujemo da joj pomognemo. Iz uskog ulaza izlazi muškarac sa litrom mleka u kesi, kakvo se ranije prodavalo kod nas. Pitam za cenu. 10 pezosa, kaže on. Mi naivno kažemo donesi nam onda još jedno, jer šta je 10 pezosa, ni 30 dinara. Naravno kada se vratio, kaže niste me dobro razumeli, 10 CUC-a. Tako mi završismo bez dvadeset evra za dvadeset minuta. Da li je žena bila stvarno bolesna i da li je ovaj čovek zaista prodavac ili samo jedna karika u prevari naivnih turista teško da ćemo sa sigurnošću saznati. Na Kubi je velika kriza i probajte da ne prihvatate nikakvu pomoć ili poziv od lokalaca, jer nažalost ima onih koji gledaju samo kako da vas prevare. Kasnije smo saznale da je upravo poziv na salsu i jeftine cigare najčešći vid prevare.

Besne što smo dozvolile da budemo nasamarene vraćamo se u muzej. Nekada je ova zgrada bila predsednička palata. Prikazani su originalni eksponati iz perioda kubanske revolucije (1959.), kao što su krvava odela demonstranata, oružje, meci, pisma, knjige... Veličaju se Če Gevara i Fidel Kastro. Nakon revolucije politika i situacija na Kubi se u potpunosti promenila. Želja vođe revolucije, Fidela Kastra,  je bila da svi građani žive jednako, čime su najviše trpeli bogati. Advokat po zanimanju, sa jakim komunističkim ubeđenjima, Fidel Kastro je vladao Kubom skoro pola veka. Jake veze sa Sovjetskim savezom su ga koštale odnosa sa Amerikom koji se tek poslednjih par godina popravlja. Ekonomija im je devedesetih godina znatno oslabila kada je Amerika zabranila izvoz robe ka Kubi. U procesu su podizanja na noge, ali narod i dalje živi mnogo lošije od ostatka planete.

Nezaobilazan je bio i obilazak glavnog simbola Havane, veličanstvenog Kapitola. Mnogi ga porede sa američkim kapitolom u Vašingtonu, ali Kubanci vole da kažu da je metar širi, metar viši i sa više detalja.

Bio je sedište vlade od kasnih dvadesetih godina 20. veka do revolucije. Trenutno se radi na njegovoj restauraciji kojom bi postao mesto okupljanja narodne skupštine. Danas se tu okupljaju i lokalci i turisti, odmaraju na dugačkim stepenicama ili fotografišu.

Preko puta se nalaze najfotogeničnije zgrade u gradu. 

Poslednje jutro u Havani ustajemo u svitanje i gazda nas svojom Ladom Rivom iz osamdesetih vozi do autobuske stanice. Plan je stići do Varadera, ekskluzivnog kubanskog letovališta. Ni ovde nema puno izbora što se tiče prevoznika. Ide se kompanijom Viazul i cena je 10 CUC. Ispred stanice stoje divlji taksisti i za 15 CUC-a je moguće stići brže (oko 2 sata) i pravo ispred hotela. Odlučujemo se za drugu opciju. Birali smo all inclusive hotel sa 4 zvezdice. Pošto nismo bile u udarnoj sezoni i hotel i plaža nisu bili pretrpani ljudima. Dominantni jezik u hotelu je, pored španskog, bio ruski.

Za hotel od 4 zvezdice očekivale smo više. Iako je hrana raznovrsna, činilo nam se da nije sveža. Alkohol je uključen u cenu, ali točili su najjeftinija pića. Sobe su prostrane i čiste, u komunističkom stilu.

Najveći deo dana smo provodile na dugoj peščanoj plaži sa belim kamenčićima ili pijući koktele na hotelskom bazenu. Karipsko more je čisto i toplo. Toliko tirkizno da zabole oči.

Kada Sunce zalazi, nebo se boji najčudnijim kombinacijama boja. 

Iz Varadera, sa takstistom koji nas je ovde i doveo, krećemo put aerodroma. Za pravi doživljaj Kube nije dovoljno 5 dana, ali je bilo dovoljno da shvatim koliko mi u stvari dobro živimo. Utisci sa Kube su jedni od najjačih sa mojih dosadašnjih putovanja. Bilo je osvešćujuće, ali i pomalo zastrašujuće osetiti duh vremena za koje sam mislila da je odavno prošlo. 

Dodatne informacije o Kubi:

-Obavezno uplatite zdravstveno osiguranje i ponesite lekove za koje mislite da bi mogli zatrebati, rafovi apoteka su poluprazni.

-Ne pričaju svi engleski, pa će osnovno znanje španskog biti od pomoći.

-Havana je bezbedna za turiste, stopa kriminala je niska, ali su česte prevare ljudi koji se pretvaraju da su bolesni i na taj način uzimaju novac.

-Ukoliko ste ograničeni sa budžetom, nadjite mesta gde jedu lokalci (sveže ceđen sok 30 evro centi, kafa 5 evro centi, sendvič 1 evro, ručak 3-4 evra, mohito 2-3 evra...), jer su svi restorani za strance i po 5 puta skuplji.

-Budite oprezni prilikom plaćanja, imajte na umu da postoje dve valute koje se zovu isto, a značajno razlikuju u vrednosti, pa uvek pitajte da li je cena izražena u pezosima ili CUC-ovima. 

-Najopširniji sajt o svemu što se može obići- https://www.cubatravel.cu/en/

-Smeštaj:

1. Moj put na Kubu je bio rezervisan preko www.booking.com . 

Cena noćenja u Havani je bila 20 evra za dvokrevetnu sobu, a Varaderu smo all inclusive dnevno plaćale 50 evra po osobi.

2. Ako se odlučite za Airbnb, prilikom pravljenja profila preko ovog linka dobijate 40$ popusta na prvu rezervaciju.

https://www.airbnb.com/c/jovanak487?currency=USD

3. Život sa lokalcima i najbolji doživljaj destinacije doneće vam ovaj sajt i to potpuno besplatno!

https://www.couchsurfing.com/

 Ukoliko imate bilo kakva pitanja možete mi se javiti putem društvenih mreža ili mail-a jovanakvrzic7@gmail.com.