Izrael

Izrael - Jovanin Život u Koferu

Izrael. Prva asocijacija-Jerusalim. Kartu sam kupila neplanirano. Na sajtu Putoholičari sam videla akciju i bez razmišljanja potrošila 30 evra, (povratna karta Budimpešta-Ovda). Nisam ni znala gde je Ovda, tek posle kupovine shvatam da je u južnom delu Izraela. Na trenutak se i kajem, jer sam mislila da je sve zanimljivo severno.

Ovda je aerodrom na sat vremena od Eilata, najjužnijeg izraelskog grada na Crvenom moru. Do njega se stiže nakon 3 i po sata leta.

Toliko je mali, da podseća na seosku autobusku stanicu. Građanima Srbije nije potrebna viza. Ne lupaju se pečati u pasoš (postoje zemlje u koje se ne može ući sa izraelskim pečatom), već se dobije kartica koju čuvate celo putovanje, potrebna je i za prijavljivanje u smeštaj. Na ulasku se zadržavamo desetak minuta, bez više pitanja. Posle pasoške kontrole zaustavljaju nas promoteri turizma, pa je svaki putnik dobio kesu punu materijala o Izraelu.

Kartu za autobus koji vozi do Eilata (ili nekog drugog većeg grada) možete kupiti online.  Autobusi saobraćaju po redu letenja, pa nas naš već čeka ispred.

Zvanični jezici su hebrejski i arapski, ali većina ljudi priča engleski odlično, tako da komunikacija nije bila problem. Hebrejski zvuči kao kombinacija španskog i arapskog. Izraelci su visoki, tamnoputi, oštrih crta lica i jake kose. Na prvi pogled kao južnoamerikanci. Začudio me je broj Rusa koji žive u južnom delu, pa sam dobila priliku da i moj treći jezik vežbam.

Valuta je Izraelski šekel (oznaka ILS ili NIS), čija je vrednost u odnosu na evro 4:1. Kurs je neznatno varirao, a pošto smo uvek menjali novac u različitim menjačnicama, nisam ustanovila da li je razlika indiviudalna ili se vrednost menjala na nivou cele države.

Neradni dani su petak i subota, te bi trebalo proveriti radno vreme ako tada planirate posetu nekoj lokaciji. 

Čim sam izašla iz aviona, kao da sam primila injekciju sreće. Ništa lepše nego Sunce u januaru i temperatura preko 20 stepeni. Predeo me je podsetio na moju omiljenu državu, Jordan.

Do Eilata se vozimo uz muziku koja zvuči kao izraelski turbo-folk. Oniži ćelavi vozač, sa izrazito dugačkim malim noktom, nas zabavlja glasnim pevanjem. Prvo sedište u autobusu mi daje širok pogled na put. Okolo je pustinja i crvenkaste planine, a pokoja divokoza usporava saobraćaj.

Eilat

Autobus nas ostavlja blizu smeštaja, ali nas ranije učitana mapa vodi na pogrešnu stranu. Tu se prvi put susrećemo sa dobronamrnošću lokalaca. Građevinac koji prepoznaje našu izgubljenost nas bez naknade vozi na pravu lokaciju. Ne pamtim kada sam se ovoliko radovala smeštaju. Kamp prikolica na brdu, koju smo izabrali kao prenoćište, za mene ima posebno značenje. Godinama sam sa roditeljima tako letovala, samo što je ova prikolica bila mnogo modernija od onih sa kakvim sam se susretala ranije. Bila je opremljenija čak i od nekih hotelskih soba. Klima, frižider, toalet, tuš...

Ispred je privatni bazen. Gleda na more, a kad je nebo čisto vide se i Jordan i Egipat.

 

Brzo krećemo ka obali. Eilat je mondensko letovalište, grad sa skupim hotelima i ne tako privlačnom plažom. Ovde se najviše dolazi zbog ronjenja, jer je Crveno more puno korala. Deo obale je označen kao nacionalni park (Koralni greben) i tu je more boje kao na Maldivima. Ulaz se plaća 10 evra, ali pošto nismo bili zainteresovani za ronjenje, ovaj put preskačemo.

Zanimljiva je i plaža koja se naziva Greben delfina. Izgleda kao džungla, a u vodi slobodno plivaju delfini sa kojima možete plivati ili ih fotografisati. Zadržali smo se na jednoj od javnih plaža, po kojoj je bilo neprijatno hodati, a voda je bila prehladna za kupanje. Ipak, Sunce na izdisaju koje je obasjavalo crvene planine je opravdalo duži ostanak.

 

Jedna od stvari koju najviše preporučujem što se tiče obilaska Izraela je da, ukoliko ste vozač, iznajmite auto. Ako vas je dvoje ili više i ostajete duže od 3 dana, sigurno će se isplatiti. Našim pežoom 301 krećemo u avanturu.

Crveni kanjon

Prvi na spisku je Crveni kanjon (oko 15 km od Eilata). Mnogo sam bila tužna kada u Arizoni nisam stigla da vidim čuveni Antelope kanjon, ali izgleda da je bilo sa razlogom. Crveni kanjon nije ništa manje zanimljiv. Osim toga, ulaz je besplatan, a i nismo se sudarali sa drugim turistima.

Posle parkiranja, do kanjona se pešači oko pola sata. Prolazak kroz uske zidove nije zahtevan. Ima uspona i spustova, ali su svuda postavljene merdevine i metalne šipke za lakše savladavanje.

Naziv je dobio zbog fenomena kada Sunce pod određenim uglom obasjava zidove kanjona, zbog čega oni postaju intenzivno crveni. Temperatura unutar kanjona je 6-7 stepeni niža od spoljašnje, pa je bilo prava milina šetati.

Timna

U drugom pravcu od Eilata je Timna, nacionalni park u Negev pustinji.

Na ulazu dobijate dobro obeleženu mapu sa kuponima za gledanje filma o nastanku ovog područja i za suvenir. Nismo imali mnogo vremena, pa preskačemo film. Pošto nije bila udarna sezona, pored nas smo videli još 2-3 auta. Gospodari pustinje... kao da niko drugi ne postoji.

Ipak, toliko nemoćni pred ovim prostranstvom. Na svakih stotinjak metara se smenjuju skulpture od crvenkastog kamena. Kreacije su Majke prirode, oblikovane erozijom vode ili vetrovima. Kapije, Solomonovi stubovi, brodovi...Najzanimljivija mi je bila ona u obliku pečurke.

Usput se mogu videti i ostaci hramova posvećenim egipatskim bogovima, koji datiraju još iz 15 veka pre nove ere. Takođe, na nekom kamenju su urezana slova starog egipatskog pisma. Poslednja stanica je pustinjska oaza, okružena palmama. Tu smo dobili bočice koje smo punili šarenim peskom.

Nismo poslušali savet na ulazu u park, da izađemo pre nego što padne mrak.  Park je neosvetljen, pa se ne vide znakovi pored puta. Uzdajemo se u navigaciju, koja nas vodi dublje u pustinju. Uplašena sam, osim farova na automobilu ništa se ne vidi. Jedva se nakon skoro dva sata iskobeljasmo, presrećni što smo se vratili u civilizaciju.

Na par kilometara od Nacionalnog parka, nalazi se pravi dragulj ove oblasti. Skriveno jezero, veliki zeleni prirodni bazen u sred ničega. Dok se skroz ne približismo litici, ne verujemo da se tu krije neka voda. Pošto imam veliki strah od visine, dlanovi se znoje, u glavi vrti, u stomaku kuva. Žalim samo što nismo odvojili više vremena jer postoji i put kojim se može doći do jezera, pa i plivati ukoliko to temperatura dozvoljava. Opet se osećamo kao u nekom apokaliptičnom filmu, jedini smo posetioci. 

Mrtvo more

Nastavljamo putešestvije ka Mrtvom moru, plan nam je videti En Gedi i En Bokek, popularna odmarališta. Zaustavljamo se na 5 km od En Gedija prema Jerusalimu, kod vidikovca sa koga se vide formacije soli. Videli smo da je moguće i spustiti se do obale. Pola sata nabadanja po nestabilnom terenu, eto nas kod cilja, plaže od soli.

Retko se na javnim plažama vide ovako brojne formacije, uglavnom su sve veštački napravljene, duge i peščane.

Mrtvo more se  godinama smanjuje i problem kod ovakvih plaža je što i dalje postoje neke rupe u koje se može upasti, teren je nedovoljno čvrst. Nekada je to bila voda. Svuda su znaci zabrane prolaska, ali se nismo osećali nesigurno jer smo hodali mic po mic i dobro proveravali na šta stajemo.

Dok smo se vratili do plaže u En Bokek (En Bokek ima sređenije plaže od En Gedija), Sunce je već bilo na izmaku, pa nismo hteli da se prehladimo skidajuću se na predvečernjih 15 stepeni. Kupanje ostavljamo za sledeći dan. Vreme koristimo za šetanje i obilazak radnji gde se najviše prodaju proizvodi od soli i lekovitog blata.

Noćimo u Aradu, pustinjskom gradu udaljenom oko pola sata od najslanijeg jezera na svetu. Birali smo ga i zbog dobrog položaja, a i jeftinije cene u odnosu na pomenute gradiće. Bilo je čarobno voziti se pustinjskim predelima tokom zalaska Sunca.

Masada

Sledeći dan u Aradu je planirano buđenje u 4 ujutru, da bismo gledali izlazak Sunca na Masadi, ali samo isključujemo alarm. Odlažemo buđenje na 8 i bez pritiska krećemo put najstarije jevrejske tvrđave. Masada je izgrađena pre više od 2000 godina i strategijski je najznačajnija bila u Jevrejsko-rimskim ratovima. Na visini je od oko 500 m, pa je zbog teže dostupnosti terena odolela napadima i očuvana do danas. Do vrha se stiže žičarom ili peške, krivudavom ,,Zmijskom stazom’’.

Uspon nije težak, ali je potrebno oko sat vremena penjanja po kamenitom putu. Za Masadu kažu da je najtoplije mesto u Izraelu, pa su i velike vrućine razlog posete prilikom svitanja. Nama nije bilo pretoplo jer je duvao vetar, ali smo se lepo zacrveneli. Nagrađeni smo pogledom od 360 stepeni na Mrtvo more i okolinu.

U povratku stajemo u Neve Zohar, najviše zbog ostrvca od soli, na oko 30 minuta plutanja od plaže hotela Herods. Otežavajuća činjenica je da je nemoguće plivati, zbog visoke koncentracije soli, ruke same idu napolje. Kretanje kroz jezero više liči na koprcanje. Ipak, vredelo je muke. Na ostrvu se ne čuje ništa drugo osim povetarca, i pokojeg neočekivanog talasa.

Neposredno po izlasku iz preslane vode, koža je kao da ste se namazali uljem, ruka klizi po telu, ali već nakon par minuta počinje da zateže pa je potrebno istuširati se. Ovo je bilo moje drugo osoljavanje u Mrtvom moru, prvi put sam plutala sa Jordanske strane.

To veče jedva osećamo noge, a stomačni mišići bole. Lako smo zaspali, u iščekivanju onoga što sledi novog jutra.

Jerusalim

Koferi ubačeni, vozimo se ka najčešćem razlogu posete Izraela, Jerusalimu. Deo puta idemo pored palestinske granice, dugačkim visokim kamenim zidom sa bodljikavom žicom. I momci (3 godine) i devojke (2 godine) obavezno služe vojsku. Puške nose kao školske rančeve. Prisustvo mnogo vojnika i tenkova je jedino što podseća na zategnutu situaciju. Iako u svom imenu nosi mir (salem=mir), teško koji grad se može meriti po količini krvi koja se ovde vekovima prolivala.

Prva slika Jerusalima je mnogo muškaraca Jevreja u tradicionalnim crnim odelima, sa šeširima ili šubarama. Saobraćaj u centru je lud. Uzbrdo, nizbrdo, ulice dvosmerne, a mesta samo za jedan auto, svi trube, parkiraju po trotoarima... Ostavljamo auto na Maslinskoj gori i istražujemo peške.

Brdo je naziv dobilo po drveću maslina koje je ovde raslo. Veruje se da je Isus Hrist pored njega prošao na belom magarcu kada su ga Jevreji dočekali kao Mesiju. Sa vrha se vidi ceo grad. Spuštamo se po betoniranoj širokoj stazi. Sa jedne strane je jevrejsko groblje, a sa druge visoke kuće obrasle u zelenilo. 

Usput stajemo u katoličku crkvu Dominus Flevit, odakle se pruža najlepša panorama starog grada. Crkva je stara tek šezdesetak godina, a kada je pravljena nađeni su ostaci grobova iz  Bronzanog doba.

U podnožju se nalazi Getsemanski vrt, sa redovima drveća maslina. Neke masline datiraju još iz prvog veka, a iz vrta se ulazi u crkvu Svih nacija(njeno građenje je podržalo 12 zemalja), koja je karakteristična po šarenim mozaicima.

Isus Hrist se ovde družio i molio sa svojim učenicima. Na istom mestu je i proveo vreme nakon poslednje večere i doživeo najveću izdaju od Apostola.

Preko puta, pa malo uzbrdo, ulazimo u stari grad kroz Lavlju kapiju. Stari grad se deli na četvrti- muslimansku, hrišćansku, jevrejsku i jermensku. Od ulaza se proteže Put suza (Via dolorosa), koji se naziva i Put stradanja jer je Isus tim putem išao kada je osuđen na smrt. Obeleženo je 14 stanica, 14 mesta na kojima je pao noseći krst. Posetili smo i Njegovu tamnicu, u kojoj je proveo poslednje dane, kao i crkvu Bogorodičinog rođenja. Pošto su ovde snimani mnogi filmovi, neki delovi su mi delovali poznato. Teško je bilo poverovati gde se zaista nalazim, sve ono o čemu sam nekada čitala i slušala sada stoji ispred mene.

Malo skrećemo sa puta i zalazimo duboko u muslimansku četvrt, gde turisti ne zalaze. Bila sam jedina otkrivena žena. Obazrivo nas gledaju, ali se ne osećamo nepoželjno. Čak nas i jedan čikica poziva na kafu u svoju berbernicu, koja izgleda kao one na Kubi.

Vraćamo se na Put suza, provlačimo se kroz uske ulice, mimoilazimo se sa lokalcima i drugim turistima.

Jerusalim je mesto nastanka Hrišćanstva, Judeizma i Islama. On je svet u malom. Tu su Kinezi pod punom foto-opremom, grupe pobožnih Rusa, Amerikanci, Evropljani... Čak i srpski čujemo i pronalazimo gradske vodiče na našem jeziku.

Trebalo bi biti obazriv sa garderobom zbog brojnih verskih objekata. Najveća gužva je u crkvi Hristovog groba. Na ulazu se nalazi ploča na kojoj je Isus stradao i mnogi je dodiruju stvarima onih za koje se mole. U središnjem delu je Hristov grob, u minijaturnoj kapeli, ali je potrebno strpljenje da bi se ušlo, čeka se i više od sat vremena.

Hiljade ljudi mi kvari doživljaj svetog mesta. Zasmetalo mi je što je sve pretvoreno u turističke atrakcije, nisam ni imala želju da kupim ikone ili sveće. Sve mi je delovalo iskomericijalizovano.

Najdraži suveniri su mi kamenčići koje sam pokupila ispred Zida plača.

Zid plača se nalazi u Jevrejskom delu. Da bi se do njega došlo prolazi se kontrola kao na aerodromu. Podeljen je na deo za žene i za muškarce. Ispred su stolice za nemoćne ili one koji provode više vremena moleći se. Tu su i Biblije na hebrejskom jeziku, dostupne svima na korišćenje.

U pukotine zida ljudi ubacuju papiriće sa željama za najmilije. Koliko je jaka energija mesta toliko udruženih molitvi...

Jevrejski deo mi je najlepši, sa mnogo cveća i kafića koji su me podsetili na Grčku i Italiju.

Po nekim krovovima se može šetati, a divan pogled se pruža sa Hevrona sinagoge.

Nažalost vrata su se zatvorila 5 minuta pre nego što smo je mi našli. Neke građevine imaju kratko radno vreme. Dobro se informišite da ne propustite najlepše zdanje, džamiju Kupola na steni. Jedna od najvećih muslimanskih svetinja (izgrađena je na mestu gde se prorok Muhamed vazneo na nebesa) je čudo arhitekture. Zidovi sa plavo zelenim detaljima i ogromna zlatna kupola kao simbol veličanstvenosti. Kada je ona došla na red, kapije su nam već bile zatvorene (otvorena je za posetu samo od 7:30-10:30 ujutru).

Na putu do vrha Maslinske gore nas zaustavlja par taksista koji po ceni od 70 do 100 evra nude ekskurzije do Vitlejema (mesto Isusovog rođenja) u Palestini. Sa izraelskim iznajmljenim autom je nemoguće preći granicu. Ako ostajete duže u Jerusalimu, možete sami organizovati izlete do Vitlejema, Jerihona i Hebrona, autobusi su jeftini i često saobraćaju. Mi nismo imali dovoljno vremena ovaj put. Temperatura je ovde niža nego u ostalim delovima. Preko dana je bilo prijatnih 18-19, dok je čim se Sunce povuklo spala na ispod 10, pa se slojevito obucite.

Tel Aviv

Za nepunih sat vremena stižemo do Tel Aviva. Smeštamo se u hostel, vrlo zadovoljni sobom (nismo puno očekivali jer je ovo bio najjeftiniji smeštaj koji smo našli, soba za dvoje sa doručkom-35 evra). U Overstay hostelu je bilo čisto, a nije ni bilo puno ljudi, pa nikada nismo čekali red za tuširanje. Soba je, iako površinski mala, bila vrlo komforna, a jednostavni doručak svež i ukusan. Imala sam predrasude o skupoći, ali sam do sada boravila u mnogo skupljim gradovima (Njujork, Kopenhagen, Dubai...). Svuda u Izraelu se prodaje kvalitetna i ukusna ulična hrana, gde za desetak evra možete pojesti obilan obrok sa pićem. U restoranima su cene jače (cena za obrok ide od 15 evra). Jeli smo falafele, humus, šaurme, šakšuku...

U Tel Avivu zaboravljamo na auto, sve obilazimo peške. Birajte lokaciju u blizini starog grada Jafe, koji je odlična polazna tačka. Javni prevoz nije skup (oko 1.5 evra za jednu vožnju), mada je i šteta ne šetati se i propustiti neke skrivene kutke.

Retko koji grad mi se toliko dopadne da u njemu poželim da živim. Tel Aviv je jedan od tih posebnih u koje se zaljubljujem na prvi pogled. Da li zbog dugačke obale, peščanih plaža, Sredozemnog mora... ili me je privuklo to što je jedan od gradova sa najviše sunčanih dana godišnje (preko 300)... ili brojnih pijaca, parkova, puno cveća...

Ljudi su druželjubivi i dobronamerni. Nisam se osećala kao turista koga svi žele da prevare. Nismo mnogo kafenisali, nije nam se davalo 3 do 5 evra za piće, pa smo sve kupovali ,,s nogu’’. U Izraelu je kulturno ostaviti bakšiš u visini 10% računa.

Jafa

Ako imate samo dan ili dva u Tel Avivu (toliko je sasvim dovoljno da se obiđu turističke atrakcije) krenite od Jafe. Ovaj stari grad razbija sliku urbanog Tel Aviva.

Područje na kome se nalazi je bilo naseljeno još pre 10000 godina. Na hebrejskom Jafa znači lepo i mnoge devojke nose ovo ime. Sa jedne strane su pijace polovne robe, a sa druge luka.

I na pijacama i u samom gradu se prodaju suveniri, dragunlije, garderoba, kozmetika...

U luci su restorani sa morskim specijalitetima i jedna neobična galerija. Svuda su ušuškani kafići sa ograničenim broje mesta za sedenje. 

Duboko u uličicama je u velikoj saksiji zasađeno drvo pomorandže koje žicama visi sa zidova. Odavde su se slale prve pomorandže za Evropu i kažu da one najsađe potiču odavde. Po tome je i naš poznati keks dobio ime.

Zanimljiv mi je bio i Most želja, gde su ugravirani znakovi zodijaka. Veruje se da će onaj ko dodirne svoj znak i pogleda u more brzo ispuniti svoju želju. Nedaleko se nalazi i najlepši pogled na plaže i nebodere modernijeg dela.

Posle Jafe šetamo promenadom, sređenim šetalištem pored plaže. Tu se voze bicikli, skejtbordovi, ništa ne govori da smo na Bliskom istoku. Ovaj deo me podseća na Venice beach u Los Anđelesu ili Majami.

Idemo skroz do Frišman plaže, najinstagramičnijeg dela grada. Preko puta je šareni Dan hotel, a u produžetku nova luka.

Kada se zađe dublje u grad, a dalje od plaže, dolazi se do Karmela, najveće pijace pod otvorenim nebom. Prvo ide deo sa hranom, pa suvenirima i garderobom.

Najviše se prodaje sok od nara, raznobojni začini intenzivnog mirisa i slatkiši.

Na tezgama se mogu degustirati proizvodi, čak postoji i besplatna tura od dva sata gde se kroz hranu uči o istoriji.

Tačke od značaja su i Rotšidov bulevar koga odlikuje pedantna bauhaus arhitektura i Neve Tzedek, najstarije jevrejsko naselje.

Šetnju završavamo u Florentinu, šarenoj hipi četvrti. Umetnici su koristili garaže i napuštene zgrade kao svoja platna i doprineli popularizaciji kraja.

Poslednju noć provodimo u Eilatu, a na putu nailazimo na plantaže palmi. Više su me podsetile na Tajland ili neku drugu egzotičnu destinaciju. Palme su na ovom zemljištu postojale još od drevnih vremena, ali su u jednom momentu iščezle jer ih niko nije pazio. Pedestih godina prošlog veka, dva prijatelja su uvezla par palmi iz Iraka i tada počinje njihovo ponovno gajenje. 

U Izraelu sam videla sve što nikada nisam ni mogla da zamislim da se ovde nalazi. Ova zemlja je i pustinja, i sredozemlje, i eksluzivna letovališta i religijska oaza... Vraćamo auto, žurimo na bus do aerodroma. Tamo nas ispituju i pregledaju kao da smo kriminalci, spremite se na sat vremena detaljne kontrole pri izlasku.  Oblačimo zimske jakne.. U Budimpešti je još uvek zima.

DODATNE INFORMACIJE O IZRAELU

  • Auto

Rezervisali online preko Eldan kompanije. Cena za 6 dana sa osiguranjem i doplatom za drugog vozača (2.5 evra dnevno) je bila 150 evra (Pežo 301). Birali smo Eldan jer je moguće platiti debitnom karticom (svuda piše da primaju samo kreditnu, ali sam kroz forume saznala da ovde može i debitna) uz depozit od 700$ koji se vraća nakon povratka automobila. Ukoliko je vozač mlađi od 24 godine, plaća se dodatna taksa. Izbegavajte autoput broj 6 jer se plaća putarina između 10 i 20 evra, a okolnim putevima ćete stići za neznatno duže vreme i imaćete lepši pogled. U navigaciji izaberite opciju izbegavanja autoputeva. Cena goriva je oko 1.5 evra (5.9-6 ILS). Vrlo su strogi oko parkinga, stalno se proverava da li ste platili. Ako je trotoar obeležen sivo- slobodno parkiranje; zeleno i plavo-plaća se; crveno-zabranjeno je. Plaćanje je na automatima i ide na sat vremena (1h-5 ILS-1.2 evra). Druga opcija je aplikacija Pango gde plaćate sa karticom. Dodatne informacije o saobraćaju- https://www.go-telaviv.com/driving-in-israel.html

  • Smeštaj

-Eilat: preko booking. com, Custo dive resort, izabrali smo prikolicu čija je cena noćenja za dve osobe bila 50 evra.

-Arad: preko airbnb.com, dvosoban stan u centru, cena noćenja za dve osobe 60 evra. Ako napravite profil preko ovog linka prilikom prve rezervacije imaćete popust od 40 evra https://www.airbnb.com/c/jovanak487?currency=USD

-Tel Aviv: preko hostelworld.com, Overstay hostel , cena dvokrevetne sobe sa zajedničkim kupatilom i skromnim doručkom 35 evra. 

  • Ulaznice

-Timna park: 44 ILS, Radno vreme 8-16h, osim petkom (8-15h) i u julu i avgustu i za vreme verskih praznika (8-13h). 

-Koralni greben: 64 ILS. Radno vreme 8-18h, osim petkom i za vreme verskih praznika (8-17h) 

-Masada: 29 ILS ako se ide peške. Ako se ide žičarom u oba pravca-76 ILS. Radno vreme: od aprila do septembra 8-17h, od oktobra do marta 8-16h. Petkom i verskim praznicima se zatvara sat ranije. Moguće je peške se penjati i čekati izlazak Sunca na vrhu i pre radnog vremena.

Postoji opcija kupovine kartice za ulazak u više nacionalnih parkova. Sve informacije o cenama- https://www.parks.org.il/en/article/money-saving-tickets/

-Uglavnom imaju popuste za studente, dovoljno je pokazati bilo kakvu identifikaciju.

-Poslednji ulazak je sat vremena pre zatvaranja.

Ako imate bilo kakva pitanja možete mi se javiti na mail [email protected] ili putem društvenih mreža Facebook ili Instagram

Pročitajte i ovo iz kategorije - Azija