Zanzibar. Tanzanija. Afrika. Hakuna matata i pole, pole. Nema problema, polako. Filozofija stanovnika ovog ostrva. Iako često putujem u sopstvenoj organizaciji, ovaj put sam poverenje poklonila agenciji sa kojom sam ranije obilazila Indokinu i nisam imala nijednu zamerku.

Jungle travel organizuje Travel Up putujuće radionice za blogere na koje sam se prijavila i bila izabrana da pođem sa njima. Ako posedujete blog ili se bavite društvenim mrežama možete se javiti Filipu i informisati više o uslovima i cenama. U zavisnosti od broja pratilaca i statistika, oni koji ispunjavaju kriterijume se dele na više kategorija od kojih svaka plaća posebnu povlašćenu cenu. Ukoliko se bavite fotografijom ili snimanjem, postoji mogućnost da idete potpuno besplatno, naravno uz određene dužnosti prema agenciji.

Do aerodroma na Zanzibaru stižemo preko Dohe (let Beograd-Doha 5 sati, Doha-Zanzibar 6 sati, kompanija Qatar airways). Viza za Tanzaniju se dobija na ulasku i košta 50 dolara. Mi smo nosili i po jednu sliku, ali nam je niko nije tražio. Nema većih zadržavanja na šalteru za vize, a i naš avion je bio poluprazan, pa generalno nije bilo gužva.

Aerodrom više podseća na autobusku stanicu u nekom selu, nema klimu i otvoren je.

Jedva smo disali od sparine i subjektivan osećaj je da je temperatura bila oko 50 stepeni, iako nije prelazila 30. Meni je kofer stigao bez jednog točka, pa sam se dodatno preznojila kada sam ga videla.  Posle se naviknete, pa temperatura bude vrlo prijatna. 

Na aerodromu je i mala menjačnica u kojoj je kurs lošiji nego napolju, pa sam promenila dvadesetak dolara, da mi se nađe dok ne stignemo do Stone Town-a. Ispred menjačnice stoje ljudi koji vas vrbuju da kupite karticu. Cena od 15 dolara za 10 gb interneta ne zvuči loše, ali kasnije shvatam da sam uradila dobru stvar što je nisam odmah kupila, jer smo istu na pijaci plaćali duplo manje novca.

Valuta je tanzanijski šiling i u aprilu 2019. se za 1 dolar moglo dobiti oko 2300 šilinga. Više su u upotrebi dolari od evra, negde je čak i moguće plaćati njima, ali je svuda moguće zameniti i evre. Obratite pažnju kada nosite dolare da su novčanice mlađe od 2006. godine, a ja bih savetovala da ipak ponesete one mlađe od 2013. jer sam u jednoj menjačnici imala situaciju da nisu hteli da prime novčanice starije od desetak godina.

Službeni jezik je svahili, a većina stanovništva govori i engleski. Svahili se čita kako se i piše, kao u našem jeziku. Ne deluje komplikovano, već posle pa dana smo uspeli da upamtimo dosta izraza, a devojka koja je u Tanzaniji provela mesec dana je mogla i da se pristojno sporazumeva sa njima.

Vakcinacija nije potrebna ako letite direktno za Zanzibar. Ako planirate posetu i kopnenom delu Tanzanije, tada bi se trebalo vakcinisati. Nisam primetila veći broj komaraca ili buba nego u drugim tropskim predelima, ali se svakako opremite sprejevima i kremama za zaštitu.

Na aerodromu nas je sačekao kombi koji nas je vozio do smeštaja u jedinom gradu, Stone Town-u. Mnogi će se nuditi da vam pomognu da ponesete kofere, ali za to na kraju traže novac, tako da spremite i sitne dolare (dovoljna su 1-2 dolara bakšiša za jedan kofer). Htela, ne htela, morala sam da platim čoveka koji bi mi pomogao sa mojim osakaćenim koferom, nesposobnim za vuču.

Kombi ne može da prođe kroz uske ulice koje vode do hotela, ali s obzirom koliko je grad mali, svuda peške možete stići. Znala sam da idem u Afriku i u hotel Tausi Palace sam ušla bez velikih očekivanja. Međutim, po ulasku u sobu vidim da je ovo jedan od lepših hotela u kojima sam boravila. Soba je veličine poveće garsonjere, čista, baldahini i kreveti od punog drveta daju dodatni šmek već vrlo dobro stilski odrađenoj prostoriji.

Pošto se nismo pošteno naspavali već više od 24 sata, obilazak ostavljamo za malo kasnije, nakon popodnevne dremke. U hotelu smo imali sva tri obroka, pa je prvi koji koristimo tog dana ručak. Trpezarija je na poslednjem spratu, sa pogledom na ceo grad, a usluga je na bazi švedskog stola. Iz niskog grada izviru dve sive kule, delovi katoličke crkve. 

Odmorni i najedeni smo krenuli da čekamo zalazak sunca u restoranu na vrhu hotela Africa house.

Gleda na okean, pa sam posle par koktela sišla do plaže, da budem bliže vodi.

Usput sam ušla u par prodavnica i po prvi put se susrela  sa afričkim mentalitetom. Nisu napadni kako sam očekivala da će biti, vole da se cenjkaju i da daju popuste, ali vas neće popreko gledati ni ako ne kupite ništa. Ovaj deo plaže je rezervisan za lokalce, pa su me znatiželjno gledali dok sam se šetala i fotografisala ih, verovatno su se pitali šta mi je tu toliko zanimljivo.

Kraj prvog dana je obeležila žurka u jednom od lokalnih barova, kome ni ne pamtim ime. Bili smo jedini turisti i brzo su nas zavoleli i dozvolili da sami sebi budemo DJ. Tako se balkanski melos možda po prvi put orio Stone Town-om. Na kraju smo i dobili popust na celokupan račun uz poziv da im opet budemo gosti. 

STONE TOWN

Drugi dan je počeo detaljnijim obilaskom ovog grada. Prolazimo pored kuće u kojoj je rođen Fredi Merkjuri, najpoznatija ličnost Zanzibara. Sada je pretvorena u hotel. Nismo ulazili unutra, a koliko god da smo bili strpljivi, čovek koji je stajao ispred nije želeo da se pomeri, kao da je staloženo prkosio hordi blogera sa aparatima.

Titulu najzanimljivije građevine nosi kuća čuda, koja je tako nazvana jer je bila prva koja je imala lift. Obišli smo i Staru tvrđavu (nazivaju je i Arapska tvrđava i sa datumom izgradnje u 16. veku najstarija je očuvana građevina na ovim prostorima) i prošli pored marketa robova. Ovde su se robovi godinama prodavali i jedno je od mesta ovog tipa koje je poslednje zatvoreno.

Najviše smo se zadržali na pijaci, gde smo dosta vremena izgubili na kupovinu sim kartica na improvizovanim štandovima. Pošto je za moj telefon bilo najteže srediti podešavanja za intrenet, ostatak grupe je krenuo na ručak bez mene.

Ramo, nač vodič, me je sačekao i usput smo prošli kroz najbučniji deo pijace, onaj gde se prodaje riba i morski plodovi. Prisustvovali smo i aukciji riba, na kojoj prodavac maše ribom dok kupci licitiraju.

Kada budete šetali kroz uske ulice Stone Town-a, obavezno obiđite malu prodavnicu imena Obama Shop.

Vlasnik je, kada smo rekli odakle smo, za par minuta ispričao istoriju naših zemalja. Našli smo se u čudu kako jedan dekica sa Zanzibara zna toliko o Titu i dešavanjima u Jugoslaviji, kad nam je rekao da je njegovu radnju lično drug Tito posetio i da je pročito bezbroj knjiga na tu temu.

Prodavnice se prostiru na ne više od par kvadrata i u njima sve pršti od boja. Dominantne su narandžasta, žuta, crvena. Tu su i plava i zelena.

U periodu u kome smo mi bili (kišna sezona) su ulice skoro prazne, turisti pristižu krajem maja. Kažu da je od juna do septembra najbolji period za posetu. Imali smo sreće, pa smo kišu osetili svega na par sati. 

Zanzibar ima i luku koja je najbitnija za trgovinu. U nju uplovljavaju brodovi iz svih krajeva sveta puni građevinskog materijala, elektronike, garderobe... Najviše se izvozi kokos, školjke, ulje karanfilića...

OSTRVO NAKUPENDA

Posle 4-5 sati obilaženja Stone Town-a, ukrcavamo se na drveni brodić i krećemo put peščanog spruda, Nakupenda (Nakupenda na svahili jeziku znači volim te).

Podsetilo me je na peščane sprudove na Maldivima, i zbog veličine i zbog upadljive tirkizne boje vode.

Osim nas, na njemu je bila i bakica koja je prodavala marame. Bile su okačene na improvizovani štrik i davale savršenu pozadinu za fotografisanje.

I bakica je rado pozirala sa nama i za nas i pevala zanzibarske pesme.

Brodić je sve vreme bio usidren i posle 2 sata uživanja na ovom parčetu raja, krenuli smo put novog ostrva.

PRISON ISLAND

Zatvor ostrvo, karantin ostrvo... Ovo su neki od poznatijih naziva, a ime mu je Čangu. Zgrade na ostrvu su građene sa ciljem da se u njih pošalju neposlušni robovi, ali nikada nisu ispunile tu namenu.

Potom su služile kao karantin za obolele od žute groznice, a danas su glavna turistička atrakcija Zanzibara i dom najstarijim kornjačama na svetu.

Ovde su stigle kao poklon premijera Sejšela. Najstarija ima 194 godina, a najveća je teška skoro 250 kg. Na leđima im je sprejem ispisan broj godina. Vrlo su druželjubive, kada počnete da ih mazite one izbace glavu, vidi se da uživaju. Možete ubrati i lišće i hraniti ih, to posebno vole.

Krenuli smo nazad u hotel za vreme zalaska sunca. Dvadesetak momaka je igralo fudbal na plaži. Kada su nas videli, počeli su da prave kolutove, skaču, izvode neke lude pokrete. Prijalo im je što ih gledamo, pa su hteli da nam se što bolje pokažu.

BAŠTA ZAČINA

Novi dan, novi izlet, meni najdraži. Na Šri Lanki sam već posetila sličnu baštu koja je bila manja i nekako previše turistički i komercijalno urađena, pa sam se u početku dvoumila da li da uopšte idem u ovu.

Još nas je na samom početku uhvatila kiša koja je pretila da pokvari dan. Mi smo kukali, a lokalci su se smireno šećkali, naviknuti na ove česte promene. Dok su nam stigli kišobrani, nebo se umirilo i ponovo je postalo moguće šetati.

Ipak, ispostavlja se da ovo uopšte nije bašta nego prostrani deo šume kroz koje su ljudi napravili putiće pa je sve prohodno. Videli smo kako raste kakao, kafa, muškantni oraščić, šafran. Pre priče o biljkama, vodič nas je uvek pitao da pogodimo šta je u pitanju, ali je uglavnom uvek bilo bezuspešno.

Na svakih desetak minuta nas je vodičev pomoćnik ,,kitio’’. Prvo su devojke dobile torbice, pa narukvice, prsten, lančić, Momci satove i kravate. Naposletku smo krunisani. Aksesoari su napravljeni od listova banane.

Tura se završila pijenjem kokosa, tek ubranim i otvorenim.

Pre odlaska u kombi smo svratili do tezge na kojoj je moguće sve začine i kupiti. Prodaju se i prirodni sapuni i parfemi. Prvo će vam reći baš visoku cenu, pa ne odustajte dok ne dobijete onu realnu.

JOZANI ŠUMA

Najdraže mi je kada vidim izbliza životinje u njihovom prirodnom staništu. Pogotovo one za koje ranije nisam ni znala da postoje. Takve su crveni majmuni roda Colobus, čiji je dom upravo ova šuma.

Pošto su divlji, ne bi trebalo da im se približavate ili gledate u oči. Ako vam se i oni sami približe, probajte da ne obraćate puno pažnje na njih i ne uperite kameru direktno, mogu postati agresivni. Bilo je umirujuće gledati ih kako se međusobno češkaju, trebe i svojim znakovima komuniciraju.

U Jozani šumu se pored majmuna, dolazi i zbog bujne vegetacije, koju čine mnogobrojne lekovite biljke. Na kraju ture je moguće pričati sa seoskim lekarom i zatražiti savet o tome koja bi biljka bila odgovarajuća ukoliko imate neki zdravstveni problem. Mi smo se kretali kraćom rutom, u trajanju od pola sata, a ako ste avanturisti možete sa vodičem ugovoriti i šetnju kroz šumu u trajanju od 7 sati.

Pored ove zelene šume, nalazi se šuma mangrova. Pre bih je opisala kao močvaru, koja je tokom kišnih meseci poplavljena i nedostupna za posetu. Preko crnog korenja mangrova u plitkoj vodi prelaze mostovi po kojima se kreću ljudi.

Po celom tlu mile crni rakovi, kao u horor filmu. I korenje me je podsećalo na neka minijaturna čudovišta.

Dodatni strah je izazivala činjenica da nikoga osim nas nije bilo, kada bismo svi ućutali, sablasna tišina se širila šumom. Koliko god da je bilo zanimljivo šetkati se kroz predele koje nisam mogla ni da zamislim da postoje, jedva sam čekala da izađem iz šume i vratim se u civilizaciju.

BLUE SAFARI

Većinu vremena provedenog na Zanzibaru bih opisala kao aktivan odmor, ali ovaj izlet je namenjen onima koji više uživaju u leškarenju i nerađenju ničega. Za vreme Plavog safarija se obilaze se još neke od plaža Zanzibara.

Prevozno sredstvo je opet drveni brodić, najčešći vid transporta na Zanzibaru. I da, uključen je je i jedan od najukusnijih ručaka koje sam ikada jela. Tek uhvaćena tuna, jastozi, sveže povrće, sokovi.

Pritom je improvizovani restoran napravljen u šumi pored jedne od plaža, natkriven gustim drvećem koje je služilo termoizolaciji.

PAJE SELO I THE ROCK RESTORAN

Poslednje dane na Zanzibaru provodimo u blizini Paje ribarskog sela, u luksuznom hotelu African Sun Sand Sea Resort&Spa. Hotel ima 3 bazena i svoju plažu na kojoj je boravak dozvoljen samo gostima, pa nikada neće biti gužve. Usluga je na nivou polupansiona (uključeni su doručak i večera), a sve vreme radi i restoran i bar na plaži.

Ono što sam primetila kroz ceo boravak na ovom afričkom ostrvu je da je neočekivano čisto. Na ulicama ima dosta smeća, ali kada su u pitanju mesta gde borave turisti sve je cakum pakum.

U selu smo imali prilike i da uđemo u kuće u kojima ljudi žive. Skromne su, mnoge bez vrata i prozora. Kuhinja je napolju, a kuhinjski elementi su napravljeni od kamena, sa svega par komada posuđa. One kuće koje imaju telefon i televizor se smatraju bogatima. Neretko više porodica živi zajedno u istoj kući ili dvorištu. 

Jedan detalj u selu mi je bio posebno zanimljiv. Drvo je pre par godina palo na kola koja su se ispod njega nalazila i nikada nije sklonjeno.

Zanzibar je poznat po velikoj razlici izmedju plime i oseke. 

Brodovi, koji su inače u okeanu, su za vreme oseke u potpunosti na suvom. Po tlu su školjke i korali, bukvalno se hoda po morskom dnu. Za one koji vole kupanje i plivanje, bolje je izabrati da se preko dana ode na neki od peščanih sprudova, jer su ovakve plaže više za sunčanje i uživanje u kafićima sa pogledom. Iako mi nismo bili, za plaže Kendwa i Nungwi kažu da su najlepše. Nalaze se na severu ostrva i razlika između plime i oseke nije toliko izražene pa se tu uvek može kupati.

Plima i oseka se nekada smenjuju i više puta dnevno, pa je teško reći i koji period dana je najbolji za kupanje. U periodu kada smo mi bili na Paje plaži se bilo nemoguće kupati do skoro 5 posle podne. 

Najpoznatiji restoran na Zanzibaru je ,,The Rock” napravljen na steni.

Kada je oseka, do restorana se može prošetati jer je na suvom, a kako se spušta veče i nastupa plima, do njega će vas dovesti drveni čamac. Na plaži ovih dana nema nikoga i restoran je poluprazan, ali u sezoni bi trebalo napraviti rezervaciju makar dva dana ranije, pogotovo ako želite večeru uz zalazak Sunca. Cene su dosta visoke za Zanzibar, glavno jelo se kreće od 25$, deserti su oko 10$... 15% od zarade restoran daje fondaciji koja se brine o zaštiti životne sredine. Mnogo mi se dopalo što većina restorana brine o okolini, plastične slamčice i kese su zamenjene papirnim.

Ovaj put smo se odlučili za drugi restoran na plaži, Upendo, jer smo hteli neku opušteniju varijantu gde bismo mogli da provedemo ceo dan tako da ne mogu da pričam o ukusu hrane, ali uglavnom sam nailazila samo na pozitivne komentare. 

Upendo se nalazi preko puta The Rock-a. Iako pre podseća na neki beach bar u njemu se služi i odlična hrana po pristojnim cenama. U sklopu restorana je i bazen sa pogledom na okean.

Kada naručujute hranu na Zanzibaru morate biti spremni da čekate i do više od sat vremena. Zbog nervoznih turista je svuda naglašeno da je vreme čekanja minimum pola sata. Dugo ćete čekati da konobar uopšte dođe, pa potom piće, račun, još ako treba da se vrati kusur... Ako se žurite, bolje je pojesti nešto na ulici nego se uzdati u restoran jer i oni funkcionišu po zanzibarskom principu pole, pole...

DECA ZANZIBARA

Jedna od najvećih želja od pre par godina mi je bila da volontiram u Africi. Mnogo sam istraživala o tome i htela da budem sa decom u sirotištima. Medjutim, naišla sam na informaciju da to ne utiče dobro na njihovo mentalno zdravlje (boravak volontera na kratko vreme) jer se vežu i teško im pada što se ljudi koji rade sa njima stalno menjaju. Zato sam promenila odluku i sada bih više volela da radim u obdaništu ili školi sa decom koja imaju roditelje. Nažalost ta želja čeka pravi trenutak i više slobodnog vremena da bi bila ostvarena.

Neplanirano smo naišli na obdanište negde usred džungle, na turi obilaska bašte začina. Nisam izdržala da ne uđem i zanemela sam pred reakcijom dece. Toliko ljubavi prema nepoznatoj osobi... pevali su, grlili me, ljubili... pipkali mi kosu i torbu. Neki su znali par reči na engleskom i to je probudilo još jaču želju da dodjem opet na duže vreme i podelim svoje znanje. Jedna prostorija, goli zidovi, iscepani tepih, nema igračaka... oni tako srećni.

Ako vas zanima kako ljudi zaista žive na Zanzibaru, nemojte propustiti posetu nekoj od škola. Mi smo obišli onu u Paje selu. Obrazovanje u državnim školama je jako loše, ne postoji klasična podela po razredima, pa tako isto gradivo uče i zajedno sede u učionici deca od 13, 14 ili 17 godina. Privatne škole su skupe (oko 1000 dolara godišnje, što je za njih ogromna suma), ali dobijaju dosta novca od bogatih arapskih zemalja, pa su mnoga deca raspoređena i po ovakvim školama.

Strogi islamski zakoni nalažu da ako dete pobegne više puta iz škole, preti mu zatvor od par dana. Većina devojčica su pokrivene, pa su žene koje su imale kraće suknje ili šorceve na ulazu dobile marame da se umotaju. Uniforme su obavezne i deca različitog uzrasta nose uniforme različitih boja. 

Uče se svahili, arapski i engleski jezik. U ovoj školi radi svega 12 učitelja, a naš vodič je bio učitelj engleskog. Deci smo podelili slatkiše i kozmetiku (sve slatkiše u prodavnici smo kupili za 5 dolara, 20 sapuna za istu cenu...), a u blizni nismo uspeli da nadjemo neku knjižaru, pa ukoliko želite nešto da im ponesete, najbolje bi bilo od kuće poneti sveske i pribor. Nemojte im davati novac jer se uče da prose i da ne idu u školu. Na kraju smo dali donaciju direktoru škole. Deca se raduju svakoj poseti i pokušavaju da pričaju engleski, svaka vežba im dobro dodje. Ako nekoga zanima volontiranje u školi, javite mi da vam dam kontakt direktora, učitelji su im uvek potrebni.

Pored druženja sa decom u obdaništu i školi, posebno pamtim i ono na plaži. Dok smo išli ka čuvenom The Rock restoranu, presrela su nas dečica tražeći novac. Nisam im zamerila, tako su naučeni, ali sam pokušala da im objasnim zašto to ne bi trebalo da više rade. Ne znam koliko je urodilo plodom na duže staze, ali i pored toga što im nisam dala novac, proveli su više od pola dana igrajući se sa mnom. Pravili su mi pletenice, skakali mi u krilo i na leđa. Kada su se dočepali telefona više ih ništa nije zanimalo. Sat vremena su proveli gledajući moje slike, svi nabijeni u ekran telefona na peškiru.

Zahvaljujući VODAVODA kompaniji imala sam i mnogo poklona za njih, pa su im peškiri postali nova omiljena igračka, kojima su na kretivne načine menjali upotrebu. Bili su padobrani, nosiljke, jastuci...

Posebno oduševljenje je izazvala i šminka koju sam nosila u torbi. To posle podne sam odlučila da ne diram telefon previše i da uživam u ovim neponovljivim trenucima, tako da je većina fotografija koju ćete sada videti nastala od strane devojčice koja nije mogla da prestane da fotografiše. Toliko je bila posvećena da uslika sve i iz svakog ugla. Autor je i većine sledečih fotografija.

I posle svih lepota koje Zanzibar poseduje, dečija energija mi je ostala najdublje urezana u sečanje.

Kome bih preporučila Zanzibar kao destinaciju?

Zanzibar nisu najlepše plaže na svetu, pa ako to tražite, moj predlog su Maldivi i Dominikanska republika. Zanzibar nema ni najbujniju prirodu, ni neobične predele, pa ako ste ljubitelj aktivnog odmora predlažem Bali ili Šri Lanku. Nema ni hramove ili neke druge istorijske znamenitosti, pa ako vas to zanima, bolje izaberite Tajland ili Kinu. 
Zanzibar su boje i mirisi, oni prijatni i neprijatni... Sveže voće, začini... Sveže ulovljeni morski plodovi... Tek naslikane slike koje se prodaju na ulicama i plažama, vožnje motornim čamcima, peščani sprudovi...Duge šetnje po morskom dnu kada je oseka, plivanje sa divljim delfinima i skupljanje školjki. Ispijanje kokosa i kako kažu oni koji ga piju, najboljeg piva Kilimanjaro. Zanzibar je HAKUNA MATATA. 
Ako tražite najotvorenije ljude i pozitivnu energiju, pesmu, mnogo ljubavi i zagrljaja, onda upišite Zanzibar na svoju listu želja.

Hvala Jungle travel na organizaciji ovog putovanja, na sledećem linku možete pogledati sve o aranžmanu koji nude-https://www.jungletribe.rs/putovanja/daleke-destinacije/afrika/zanzibar/zanzibar-12-dana

Ako imate bilo kakva dodatna pitanja možete mi se javiti na mail jovanakvrzic7@gmail.com ili putem društvenih mreža Facebook ili Instagram.